„Страшне приче за испричати у мраку“ губи мало језивости на великом екрану
Преплитање кратких прича из серијала књига из 80-их чини их више попут хорор филмова.
Сцари Сториес то Телл ин тхе Дарк је, допадљиво, Франкенштајн филма који спаја приче из култно вољене серије књига Алвина Шварца из 1980-их и коју је илустровао Степхен Гаммелл.
Шварцове приче, сакупљене из фолклора и урбане легенде, углавном су само страница или две. Али осећају се као заједничке ноћне море, испричане око вечне логорске ватре. Једна је о игри жмурке која је пошла наопако за ћерку новопеченог министра. Други почиње једноставно: Постојала је уклета кућа у којој је сваке ноћи крвава глава падала низ оџак. Барем су тако људи рекли.
Гамелове застрашујуће црно-беле скице учиниле су приче много живописнијим и застрашујућим. Они су врста коју никада не заборављате.
ЦБС Филмс представља филм у режији Андреа Овредала, а сценариста Дана Хагемана и Кевина Хагемана, заснован на причама Алвина Шварца. Оцењено ПГ-13 (за терор/насиље, узнемирујуће слике, тематске елементе, језик укључујући расне епитете и кратке сексуалне референце). Трајање: 108 минута. Сада се приказује у локалним позориштима.
Исто се не може рећи за Страшне приче које треба испричати у мраку Андреа Овредала, иако се игриво и инвентивно труди да ода почаст свом изворном материјалу. Он маштовито користи Шварцове приче и Гамелове слике, спајајући их у једну причу коју покреће пронађена књига, исписана крвљу, која уписује тинејџерске ликове филма у ужасе дочаране у хорор бајкама (међу њима Харолд, „Велики прст и Црвена тачка).
То је довољно племенита мисија, направљена са очигледном посвећеношћу стваралаштву аутора и искреном жељом да се ухвати магична способност књига да, страницу по страницу, пробију свој пут у најмрачније кутке наших умова.
Наравно, књиге то раде саме, без помоћи филмова. А Овредалов филм, преплићући натприродне креације Шварца и Гамела, отупљује њихов ефекат, чинећи их више као тропе у познатом контексту хорор филма.
Ипак, чак и ако се материјал – уклето страшило, осветнички дух младе жене – може осећати устајало са странице, Овредалово филмско стваралаштво је свеже и живо. Норвешки редитељ Троллхунтер-а, у сарадњи са продуцентом и маестром чудовишта Гиљермом Дел Тором, компонује филм са кадровима пуним текстуре и сенки. Светли и познатом носталгијом (смештен је у 1968. и дриве-ин чини поставку за једну кључну сцену, иза које се игра Ноћ живих мртваца) и живошћу која помало гура жанр напред.
Шварцове књиге су писане за децу, али су носиле мрак који је од тада вероватно запрепастио доста родитеља који нису одобравали. Øвредалов филм, оцењен ПГ-13, покушава да пређе сличну линију и углавном то чини, пада негде између Амблина и Блумхауса.
Сценарио Дена и Кевина Хагемана измишља трио тинејџера — глупу, амбициозну списатељицу Стелу (Зое Колети) и њена два другара (Гебријел Раш, Остин Зајур) — који, заједно са новим клинцем у граду (Мајкл Гарза, као Мексиканац- локална полиција позвала Американца да крене даље). У ноћи Ноћ вештица, они побегну од насилника скривајући се у напуштеној вили која је некада припадала породици која је владала градом, Мил Валлеи, Пеннсилваниа, али је иза себе оставила мистериозни скандал. Тамо проналазе књигу и убрзо схватају да, готово буквално, не могу да је одложе.
Овде постоје делови који се осећају као клише. Донованова сезона вештица, која већ припада Зодијаку Дејвида Финчера, отвара филм, а пева Лана Дел Реј. Тај период, са Никсоном на ТВ-у и вијетнамским нацртом који се одвија, није ништа више од излога. Исто важи и за позадину која је оставила Стелу да живи са самохраним оцем.
Али Страшне приче за испричати у мраку, као и књиге, само треба да буду толико дубоке да би бациле чини. Чак и ако се неке приче ипак најбоље испричају поред ватре.
ونڊا شيئر: