Као и Грцима пре једног века, Америка мами имигранте који сањају
Током четири деценије колико смо живели у нашој кући у Индијани, велика старинска фотографија висила је на зиду наше дневне собе на којој се види око 20 младића који позирају пред камером, а планине се назиру иза њих. Носе оно што је морало бити њихова најбоља одела, са сребрним и златним привезицама за сатове које виси са њихових прслука. Насупрот томе, они носе чизме умрљане прашином. Сваки мушкарац у једној руци држи флашу пива, а у другој пиштољ.
Многи мушкарци су запањујуће згодни. Сви су спортски раштркани бркови, неки жбунасти, а други танки, често са увијеним врховима. Нико од приказаних мушкараца се не смеје; њихови изрази су строги и поносни.
МИШЉЕЊЕ
Ови људи су били имигранти који су дошли у Сједињене Државе из Грчке раних 1900-их да раде у рудницима угља у Јути и Колораду. За собом су оставили жене, мајке и сестре које многи више никада неће видети. Већини је пут платио а мајстор , шефа рада који је у замену за пролаз и посао у рудницима задржао проценат од плате. Многи мушкарци су остали под уговором мајстор Годинама.
Почетком 1900-их рудници угља су били опасни. Обрушавања и експлозије гаса изазвале су повреде, а смртни случајеви су били чести. Након година рада у рудницима, мушкарци су такође оболели од црне плућне болести.
Трагична последица фотографије је да је у року од годину дана након фотографије, отприлике половина приказаних мушкараца умрла у катастрофи рудника Касл Гејт у Јути 1924. године када је погинуло више од 250 рудара.
Мој отац, грчки православни свештеник са острва Крита, емигрирао је у Америку 1916. године, као парох у рударском граду Прајсу у Јути. Његови парохијани су били млади грчки рудари слични онима на фотографији.
Рудари Прајс, сви са острва Крит наше породице, саградили су цркву, али нису имали свештеника. Писали су епископу на Криту тражећи да им одреди свештеника.
Многи свештеници нису били вољни да угрозе своје породице у дугом океанском путовању само да би се населили на неплодном западу Сједињених Држава. Додатна опасност, после две године, Европа је још увек била у рату. Немачке подморнице, које су тражиле храну у Атлантику, показале су се неселективним у погледу тога да ли су бродови које су напали путнички или војни.
Мој отац и мајка су се венчали на Криту 1908. До 1916, када су рудари молили епископа, моји родитељи су родили четворо деце. Владика, поставши очајан, коначно упита мог оца.
Страхови мог оца и мајке били су слични страховима осталих свештеника. Али они су такође осећали саосећање са тешком ситуацијом критских рудара у Јути.
Моја породица је путовала у Америку другом класом, која је обезбедила малу кабину за њих шесторо. Путовање су провели у страху од напада немачких подморница, трпећи океанске олује и лечећи морску болест деце.
Када је моја породица слетела на острво Елис, представник рудара их је дочекао да их испрати возом до Солт Лејк Ситија у Јути. Одатле би путовали аутом до Прајса, удаљеног око 40 миља.
Моја породица је провела стресне две године у Прајсу. Мормони и хришћани из Јуте су негодовали што придошлице говоре чудним језиком. За Грке се сматрало да су тамнопути Африканци и да су били жртве предрасуда и понижења које су трпели црнци.
Новине у суседним државама објавиле су лажне приче о лоповима имиграната, пијанству и њиховом непоштовању мормона и хришћанки. Уводники и карикатуре су критиковали непомичне, неуке и пијане Грке. Италијани и Кинези.
Највећа претња имигрантима долазила је од маскираних хулигана из Кју Клукс Клана, који су киднаповали мушкарце и бичевали их под њиховим пламеним крстовима због прекршаја као што је непоштовање гледања беле жене.
Грци су били љути, а када су им се ругали, љутито су одговарали. Туча између Грка и Мормона често је ескалирала у нереде у којима се боре велики број Грка и Мормона. Мој отац је морао да апелује на мормонске судије за ослобађање Грка ухапшених због туче.
Када сам имао шест месеци, последњи потез моје породице био је у цркви на јужној страни Чикага. Четврт у Чикагу у којој је живела наша породица била је имигрантска заједница, полиглота националности из јужне Европе. Поред Грка и Италијана, било је и јеврејских породица исељених из Русије, Пољске и Немачке. Иако су заједнице углавном остале одвојене, различите националности живеле су пријатељски заједно. Мајке су размењивале прерасле одеће, а ми деца нисмо питали одакле су наше другарице. Имао сам блиске пријатеље Јевреје и био сам позван у њихове домове на седере и да делим паљење празничних свећа. Мислим да су ова мешовита насеља била прави лонац за топљење који је помогао народима да науче да живе заједно.
Полако је енглески заменио грчки као језик којим смо говорили за нашим столом. Али грчка моја мајка долмадес као и медом засићена пецива као нпр баклава остао непромењен. Тај баланс између језика и хране важио је за друге националности.
Ова сећања на напоре моје породице да се прилагоди другим културама враћају се сада док свакодневно читам о изградњи хиљада миља ограде, уз забрану муслиманске емиграције из одређених земаља.
Ипак, сан о овој земљи као уточишту и даље постоји. Пре десетак година, док смо били у посети селу мојих родитеља на Криту, старци у кафићу су хвалили нашу срећу да живимо тамо, док су младићи жарко причали о емигрирању у Сједињене Државе.
За већину света, Америка остаје реч коју са поштовањем и чежњом говоре млади и стари.
Шаљите писма на леттерс@сунтимес.цом .
ونڊا شيئر: