Пронађени снимци отвореног документарца откривају тешкоће Витни Хјустон
За сву прелепу и љупку музику, Витни Хјустон нам је дала, за све те високе ноте које је погодила, документарац Витни. „Могу ли бити ја“ је готово без радости и меланхолије дело.
Јер знамо како се завршава. Зато што знамо за Хјустонове невоље током живота, од бурних односа преко породичних ломова до година проведених у борби против зависности.
Режија: Ник Брумфилд, архитекта понекад уљудних, али додуше веома гледљивих документараца о Курту Кобејну и Кортни Лав; Биггие и Тупац; Холивудска госпођа Хајди Флајс и серијска убица Ејлин Вуорнос, између осталих, Витни. „Могу ли бити ја“ почиње на крају: позив хитне помоћи из Беверли Хилтона 2012. године, након што је Хјустон пронађен мртав у кади у 48. години.
Вест о Витниној смрти била је запањујућа, али не и шокантна. Трагично, али не потпуно неочекивано. До тада су сви знали за Хјустонове демоне.
Брумфилд се враћа у Хјустоново детињство у Њу Џерсију, дајући нам архивске снимке адолесцентке Витни која пева у цркви и причајући причу о томе како ју је до ране славе водила њена доминантна мајка, певачица Сиси Хјустон, а затим Клајв Дејвис, главни мозак. од Ариста Рецордс.
Дејвис је био тај који је Хјустона одвратио од Р&Б и соула ка мејнстрим звуку, дизајнираном да привуче најширу могућу публику. Можда први, али не и последњи пут у каријери, Витни је питала: [Али] могу ли ја бити ја?
Неке од најупечатљивијих сцена укључују досад невиђене концерте и снимке из бекстејџа са европске турнеје Хјустона 1999. године, која ће постати њен последњи велики светски подухват таквог обима. Снимљен од стране немачког режисера Рудија Долежала за концертни документарац који никада није завршен, снимак показује како Хјустонова обливена знојем удара у највише, скоро недостижне тонове на И Вилл Алваис Лове Иоу, везујући се са својим бендом и пратећим певачима иза позорнице — и навигацију кроз њу компликоване односе са њеним мужем Бобијем Брауном и њеном дугогодишњом асистентицом и најбољом пријатељицом Робин Крафорд.
Дуго се сматрало да су Крофорд и Хјустон били љубавници. Цан И Бе Ме бави се гласинама, али не одговара на њих дефинитивно. Оно што сигурно знамо је да су се Браун и Крофорд мрзели, а Витни је често била ухваћена у средини.
(Ни Браун ни Крофорд нису пристали да буду интервјуисани за документарац.)
Једна сарадница Хјустона каже да је умрла од сломљеног срца. Други кажу да је добила дар од Бога и да га није правилно ценила. Неки указују на токсичну везу са Брауном, у којој су њих двоје омогућили једно другом. (Хјустон је ставио на сто злоупотребу дрога. Браун је у везу увео алкохол. Свако се препустио зависности другог, стварајући променљиву и деструктивну мешавину.)
Можда најсрцепарајућа сцена у филму приказује Хјустон са својом тада шестогодишњом ћерком Боби Кристином на сцени.
Боби Кристина изгледа као да не жели да буде тамо. Витни изгледа као да никада не жели да напусти сцену, јер је до тада бина била једино место где је могла да се сакрије од свог лудила које је доминирало њеним личним животом.
★★★
Сховтиме представља документарац у режији Ника Брумфилда са Рудијем Долезалом. Трајање: 105 минута. Екран у 20.30 часова петак и 18 часова. Субота у Филмском центру Гене Сискел у оквиру Блацк Харвест Филм Фестивала, а премијера је 25. августа на Сховтиме-у.
ونڊا شيئر: