Иги Поп открива део света Стоогеса у „Гимме Дангер“
Редатељ Јим Јармусцх свој најновији пројекат, документарац Гимме Дангер, о легендарном панк рок бенду Игги Поп анд тхе Стоогес, назива нашим љубавним писмом можда највећем бенду у историји рокенрола, у великој мери захваљујући његовом привлачан леопард фронтмена који некако отелотворује Нижинског, Бруса Лија, Харпо Маркса и Артура Рембоа.
Можда је мало оних који би се спорили са случајем који су он и његов филм направили, иако документарац није баш свеобухватан као што је могао бити. И то није нужно лоша ствар.
Документ почиње 1973. године када се бенд распада, према наративу на екрану, и брзо тоне у несвесне свирке, према самом Попу. Брзо се пресеца на почетак: 1965. Анн Арбор, Мичиген, где зрнасте фотографије и филмски снимци почињу да ткају таписерију групе младих музичких стваралаца, од њихових средњошколских дана када су се бавили чарапама, преко тинејџерских клупских забава до њиховог бенда који се стално развија. имена и чланство у њиховим евентуалним путовањима у музичке градове као што су Чикаго, Сан Франциско и Њујорк, који су њихову музикалност зачинили свиме, од рока и блуза до џеза и панка.
Архивски снимци са концерата, фотографије, анимације, као и интервјуи са браћом Скотом и Роном Ешетоном, Џејмсом Вилијамсоном, Стивом Мекејем, менаџером Рамонеса Денијем Филдсом и Мајком Вотом, међу ретким другим, употпуњују Попова жива, али успутна сећања, како деценије лете и Стоогес откривају да свет није сасвим спреман за њихов декадентни стил рока прожетог панк-ом, а да не помињемо Попову склоност да буквално скаче по бини (попут бабуна којег проглашава) славно откривајући свој жилави голи торзо (позајмљен, објашњава, од Холивуда приказ фараона на великом екрану).
Поп (рођен као Џејмс Њуел Остерберг), који служи као примарни извор током 108-минутног филма, даје нам постојан наратив о концертима иза сцене и анегдотама са сесија снимања. Међутим, оно што недостаје је детаљан разговор о слону у зеленој соби: секс и дрога и алкохол на које се алудира, али никада није истински изложено. Бенд се без сумње жестоко забављао на бини и ван ње, али то су ти тренуци ван бине и без сумње аргументи ван бине који су покидали срж бенда, који овде углавном недостају. Не помиње се ни Попово трчање у соло каријери, а велики део недавне прошлости (осим повратка Стоогеса Цоацхелла 2003. и уласка у Кућу славних рокенрола 2010.) је заташкан.
Али многи други одломци у филму просветљују, ниједан тако оштро као схватање да су Поп и Стоогес били отписани (немало захваљујући сопственој пропасти) баш као групе као што су Сек Пистолс, Сониц Иоутх, Нирвана и Вхите Стрипес су се спустили и показали колико је бенд био утицајан на њихове каријере.
Мислим да сам помогао да се збришу шездесете, прича поп (са Дејвидом Боувијем) насмејаној Дајни Шор на њеном дневном габфесту 70-их. Поп није збрисао шездесете; он их је само проживео у паралелном универзуму, универзуму Стоогеса, где је настао пакао на сцени и ван ње (и далеко, пошто је убрзо почео да се бави сценским роњењем). Угасио је бенд јер су се два света на крају сударила и нико није изашао као победник.
Они који знају сваки дјелић приче бенда наћи ће филм као цоол подсјетник на то шта су Стоогес значили за рокенрол. Они који мало знају о њиховој музици (усисивачи и блендери били су међу њиховим јединственим инструментима) наћи ће Попа као занимљивог и будућег појединца који са искреном љубављу прича о својим најранијим утицајима (Тхе Ховди Дооди Схов и комичар Соупи Салес) и искреним поносом због онога што он и бенд остварили су на свом увек вијугавом путу кроз популарну музику.
Не желим да припадам глам људима, каже Поп, који сада има 68 година, пред крај филма. Не желим да припадам хип-хоп људима. Не желим да припадам ТВ људима. Не желим да припадам алтернативним људима. Само желим да будем.
Рокај.
★★★
Магнолиа Филмс представља документарац који је написао и режирао Џим Џармуш. Трајање: 108 минута. Оцењено Р (за садржај и језик лека). Отварање у петак у Ландмарк Центури Центру.
ونڊا شيئر: