Ево зашто председник Трамп тако чудно презире малу Црну Гору
Хоћете да се ваше дијете бори и гине за Црну Гору? То је нешто о чему би требало да размишљате.
То може изгледати као чудно питање, с обзиром на трезвенија питања о Русији, Северној Кореји и Кини са којима се свакодневно суочавамо. Али наш предсједник нам љутито каже да нам је Црна Гора од великог значаја. У ствари, по мом мишљењу, то је било прво питање на које се задржао након састанка у Хелсинкију са Владимиром Путином.
МИШЉЕЊЕ
Црна Гора је земља са само 640.000 људи ушушкана у јужне фјордове Јадрана у некадашњој Југославији. Појавило се питање о малој, незаборавно лепој земљи, а затим је доминирало интервјуом између председника Трампа и Такера Карлсона из Фок Невс-а одмах након Хелсинкија.
Покренуто је, искрено, због одушевљеног уласка Црне Горе у НАТО прије само годину дана, што је разљутило предсједника Трампа, његовом јасном мржњом према НАТО-у, а посебно према његовом члану 5, који каже да је напад на једну од 28 чланица напад на све. Тако је Карлсон хипотетички питао Трампа, ако је, рецимо, Црна Гора нападнута, зашто би његов син отишао да је брани?
Председник је искористио ову прилику да одврати пажњу од Путина.
Питао је исто, прво је рекао Трамп, очигледно мислећи на мало вероватну околност да ће било који Трамп служити у војсци да брани земљу. Затим је наглашено додао да, иако је Црна Гора била мала, била је пуна веома јаких људи... веома агресивних људи... који могу постати агресивни и, честитам, у трећем си светском рату!
Како су тензије расле, сањао сам црногорског ујка Сема који је показао на мене и рекао: Црна Гора те жели! У међувремену, црногорски комплекс Фок Невс-а постао је интензивнији. У једној емисији, Карлсон је пухао и лице му је постало толико црвено да сам се бојао за његово здравље. Али он је наставио и проширио своје поље страха замишљајући вашу децу како умиру за Естонију, Литванију, Словачку и Турску и све глупе људе у непрофитним организацијама који уништавају свет.
Последње што сам чуо од Карлсона је ово отрежњујуће упозорење: У Вашингтону се ствара консензус да се морамо борити за Црну Гору.
Забринут сам посегнуо за историјским књигама, атласом и, са закашњењем, здравим разумом.
Утврдио сам да је, заиста, Црна Гора имала херојску ратничку традицију. Током дугих година Османског царства (13.-20. вијек), Црна Гора је била риједак примјер државе која је успјела сачувати своју независност.
Али последњих година била је близу Русије. У ствари, каже се да је 1904. године, током руско-јапанског рата, био толико близу да је објавио рат Јапану (што је морало да је преплашило ђавола из Токија!) само да би подржало Москву. А Русија је будно мотрила на малој земљи, пошто је њен велики Бококоторски залив довршио руску контролу над јадранском обалом.
Али све се то драматично променило. Након што су се Совјетски Савез и сама Југославија распали крајем 20. века, та мала земља је са ентузијазмом отишла на Запад. НАТО, прво. Сада чека чланство у Европској унији. Постоје чак и Црногорци који се боре заједно са Американцима у Авганистану, што су и Карлсон и Трамп одлучили да исмеју.
У међувремену, њени односи са Русијом су сада толико лоши да су Руси 2016. покушали да убију премијера Мила Ђукановића. Зато не треба да чуди што се у главном граду Црне Горе, Подгорици, сумња да је у Хелсинкију направљен договор између Трампа и Путина да се њихова земља дестабилизује или окрене.
Што је још важније, ни Карлсону ни председнику није пало на памет да имамо добровољачку војску. Дакле, претпоставимо да се десило практично немогуће и да је дошло до рата у који је умешан НАТО, а тиме и Црна Гора, њихов синови и кћери не би били део америчке војске. Туђа деца? Очигледно није њихова брига.
На крају, као и толико у овој бизарној и фабулистичкој администрацији, човек мора да стане, насилно одмахне главом, скочи горе-доле десетак пута у круг, отпева строфу Амазинг Граце, а затим се запита, ШТА је то било? ЗАШТО је то било? Како је било?
Чини се да је одговор, као и на све Трамповске ствари, да је црногорска лукавство једноставно то: справа, маневар, мала споредна појава да скрене нашу пажњу са већег догађаја — у овом случају, катастрофе састанка у Хелсинкију . Сада то видите, сада не видите.
Остани уз мене, дете, и показаћу ти свет.
Георгие Анне Геиер је страни дописник и коментатор за међународне односе више од 40 година.
Шаљи писма на: леттерс@сунтимес.цом .
ونڊا شيئر: